ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ (КАТИХИЗИС)

Основни појмови вере православне
О Божанском Откривењу
О Светом Предању и Светом Писму
О Светом Писму
Садржај православног вероучења

О ВЕРИ ПРАВОСЛАВНОЈ

О Символу Вере уопште и о његовом пореклу

О члановима Символа Вере

О првом члану Символа Вере
„Верујем у једнога Бога Оца Сведржитеља…“

О другом члану Символа Вере
„И у једнога Господа Исуса Христа…“

О трећем члану Символа Вере
„Који је ради нас људи и ради нашега спасења…“

О четвртом члану Символа Вере
„Који је распет за нас у време Понтија Пилата…“

О петом члану Символа Вере
„Који је васкрсао у трећи дан по Писму

О шестом члану Символа Вере
„Који се вазнео на Небеса…“

О седмом члану Символа Вере
„И Који ће опет доћи са славом да суди…“

О осмом члану Символа Вере
„И у Духа Светога. Господа Животворног…“

О деветом члану Символа Вере
„У једну, свету, саборну и апостолску Цркве“

О десетом члану Символа Вере
„Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова“

О једанаестом члану Символа Вере
„ Чекам васкрсење мртвих“

О дванаестом члану Символа Вере
„И живот будућега века. Амин.“

ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ

 

Као образац здраве науке
имај оно што си чуо од мене
у вери и љубави у Христу Исусу.
(2. Тим. 1, 13)

 

1. Православни катихизис (вероучење) представља поуку о православној хришћанској вери која се предаје сваком Хришћанину ради благоугађања Богу и спасења душе.
2. Реч „катихизис“ преведена са грчког језика значи оглашење, усмено поучавање, а сходно употреби још од апостолског доба, овом се речју означава основно учење о православној хришћанској вери које је неопходно сваком Хришћанину (Лк. 1,4; Дап. 18, 25).
3. За благоугађање Богу и за спасење душе потребни су, најпре, познање истинског Бога и права вера у Њега, а као друго – живот по вери и добра дела.
4. Вера је неопходна зато што, како сведочи реч Божија, без вере није могуће угодити Богу (Јевр. 11,6).
5. Веру нераздвојно треба да прате живот по вери и добра дела, јер, како сведочи реч Божија, вера без дела мртва је (Јаковљ. 2, 20).
6. Према објашњењу Светог Апостола Павла, вера је основ свега чему се нацамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1).
7. Разлика између знања и вере је у томе што знање за предмет има видљиво и схватљиво, а вера – невидљиво и чак несхватљиво. Знање се заснива на искуству или истраживању предмета, а вера на поверењу у сведочанство Истине. Знање припада уму, мада може да делује и на срце; вера припада превасходно срцу, иако отпочиње у мислима.
8. У учењу побожности захтева се не само знање него и вера, јер је главни предмет овога учења Невидљиви и Несхватљиви Бог и Премудрост Божија у тајни скривена. Стога многи делови овога учења не могу да буду обухваћени разумним познањем, него могу да буду примљени само вером. „Вера“ – каже Свети Кирил Јерусалимски – „представља око које озарује сваку савест; она човеку предаје знање. Јер, каже Пророк, ако не верујете нећете разумети (Иса. 7,9)“ (Пета катихеза за оглашене).
9. Свети Кирил објашњава неопходност вере још и на следећи начин: „Не сматра се вера за велико само међу нама који носимо Име Христово, него се вером савршава и све оно што се савршава у свету, чак и од стране људи који су Цркви туђи. На вери се темељи земљорадња: јер онај ко не верује да ће убрати плодове који ће израсти, неће хтети да се помучи. Вером се руководе морепловци – поверивши своју судбину малом комаду дрвета и претпоставивши непостојано кретање таласа тврђем елементу, земљи – они се препуштају неизвесним надама имајући уз себе само веру, у коју се уздају више но у било какву котву (Пета катихеза за оглашене).

НАСЛОВ

О БОЖАНСКОМ ОТКРИВЕЊУ

10. Учење Православне Цркве ми црпимо из Божанског Откривења.
11. Под „Божанским Откривењем“ подразумева се оно што је Сам Бог открио људима, како би они могли да исправно и спасоносно верују у Њега и поштују Га како доликује.
12. Бог је такво Откривење дао за све људе, јер је оно потребно свима и спасоносно је за све, но пошто нису сви људи били способни да Откривење приме непосредно од Бога, Он је изабрао нарочите гласнике Свога Откривења, који би га предали свим људима који желе да га прихвате.
13. Откривење од Бога нису сви људи у стању непосредно да приме због греховне нечистоте и слабости духа.
14. Гласници Откривења Божијег били су Адам, Ноје, Авраам, Мојсије и други Пророци. Они су примили и проповедали основе Откривења Божијег; у пуноти, пак, и савршенству Откривење Божије на земљу је донео, и распространио га по Васељени преко својих ученика и Апостола, Оваплоћени Син Божији, Господ наш Исус Христос.
Апостол Павле на почетку своје Посланице Јеврејима каже: Бог, Који је из давнине много пута и разним начинима говорио Оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио Је нама преко Сина, Којега постави наследником свега, кроз Којега је и векове створио (Јевр. 1, 12).
Исти Апостол Коринћанима пише: Говоримо премудрост Божију, у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу, коју ни један од кнезова овог века није познао… А нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 7-8,10).
Јеванђелист Јован у Јеванђељу пише: Бога нико није видео никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он гa објави (Јн. 1,18).
Сам Исус Христос каже: Нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, иако Син хоће коме открити (Мт. 11, 27).
15. Човек може да познаје Бога кроз посматрање света који је Бог створио, али такво познање је несавршено и недовољно, и може да послужи само као припрема за веру или као некаква помоћ за познање Бога из Његовог Откривења.
Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и Божанство (Римљ. 1, 20).
Створио је од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења, да траже Господа, не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 26-28).
„Према томе, вери у Бога претходи мисао да Бог постоји, до које долазимо преко творевине. Пажљиво посматрајући створени свет ми познајемо да је Бог Премудар, Свемогућ, Добар; такође, познајемо и све Његове невидљиве особине. На тај начин прихватамо Га као Врховног Владику. Пошто је Бог Творац целог света, а ми представљамо део света, произилази да је Бог и наш Творац. За овим познањем следи вера, а за вером поклоњење“ (Св. Василије Велики, Посланица 232).

О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ И СВЕТОМ ПИСМУ

16. Божанско Откривење се међу људима шири и чува у истинској Цркви на два начина: посредством Светог Предања и Светог Писма.
17. Под „Светим Предањем“ подразумева се оно што људи који истински верују и који поштују Бога речју и делом предају један другоме и претци потомцима: учење вере, Закон Божији, Свете Тајне и свештене обреде.
18. Сви који заиста верују, сједињени Светим Предањем вере, у целини и прејемствено[1], како је Божански установљено, чине Цркву, која и јесте верни чувар Светог Предања, или, по речима Светог Апостола Павла – Црква Бога живога, стуби тврђава истине (1. Тим. 3,15).
19. Светим Писмом називају се књиге које је написао Дух Божији преко од Бога освећених људи који се зову Пророци и Апостоли. Ове књиге се обично називају Библијом.
20. „Библија“ је грчка реч. Она значи – „Књиге“. Овим називом изражава се то да су Свештене Књиге достојне пажње више од свих других књига.
21. Најстарији и првобитни начин ширења Откривења Божијег јесте Свето Предање. Од Адама до Мојсеја није било Свештених књига. Сам Господ наш Исус Христос је Своје Божанско учење и заповести предао Својим ученицима речју и примером, а не књигом. И Апостоли су испрва ширили веру и утврђивали Цркву Христову на исти начин – усмено. Неопходност Предања види се и из тога што књигама не могу да се користе сви, а Предањем могу.
22. Свето Писмо дато је зато да би се Откривење Божије сачувало тачније и непромењено. У Светом Писму ми читамо речи Пророка и Апостола управо онако као да смо живели са њима и слушали их, без обзира на то што су Свештене Књиге написане неколико векова и миленијума пре нашег времена.
23. Ми смо дужни да чувамо Свето Предање, као сагласно Божанском Откривењу и Светом Писму, чему нас учи и само Свето Писмо – Апостол Павле пише: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом (2. Сол. 2, 15).
24. Предање је и сада неопходно за правилно схватање Светог Писма, за правилно савршавање Светих Тајни и очување свештених обреда у чистоти њиховог првобитног поретка.
Свети Василије Велики о томе каже следеће: „Од догмата и поука сачуваних у Цркви неке имамо у писаном облику, док смо неке примили од апостолског предања, кроз прејемство у тајности. И једно и друго има исту силу за побожност, чему неће противречити нико ко је макар и мало упућен у црквени поредак. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да они нису од великог значаја, неприметно ћемо нанети штету Јеванђељу у ономе што је најважније, а од апостолске ће проповеди остати тек пусто име. Подсетимо, на пример, најпре на оно прво и најопштије: ко је писмом учио да се они који се уздају у Име Господа нашег Исуса Христа осењују знаком крста? Која нас је посланица учила да се на молитви окрећемо ка истоку? Ко нам је од Светих написмено оставио речи призивања (Духа Светога) у претварању Евхаристијског Хлеба и Чаше Благослова? Јер ми се не задовољавамо оним речима које помињу Апостол или Јеванђеље, него и пре и после њих произносимо и друге, које смо примили из неписаног учења и које имају велику силу за савршавање Свете Тајне. Такође, по ком то писму благосиљамо воду Крштења, и јелеј Помазања, па још и самог онога који се крштава? Зар то не чинимо по (у Светом Писму) прећутаном и тајном Предању. И шта још? Која нас је писана реч научила и самом помазивању јелејем? Одакле трикратно погружење човека и остало што се односи на крштење; из ког је то писма узето одрицање од сатане и анђела његових ? Није ли узето из овог необнародованог и необјављеног учења које су Оци наши сачували у ћутању недоступном за љубопитљивост и изношење, пошто су са разлогом били научени да ћутањем чувају светињу Тајни? Јер како би се могло писмено објављивати учење о ономе на шта некрштенима није допуштено ни да погледају?“ (Правило 27. О Светом Духу. Гл. 27).